Jeste čuli ovo nekad od svog deteta koje ima problema sa alergijama, astmom i posebno ekcemima. Ja nisam, na svu sreću, jer moje dete nema ovih problema ali je zato moja mama ovo slušala stalno tokom mog odrastanja.
Nije lako dati odgovor i utešiti dete u tim situacijama. A nije lako ni utešiti tu hrabru mamu.
Atopijska oboljenja su psihosomatske bolesti, što znači da razna psihička stanja, koja se drže u sebi i ne rešavaju kroz razgovor ili kroz bilo koju drugu reakciju, mogu dovesti do ovih oboljenja. Okidač može biti strah, stres, depresija, tuga ali i velika sreća i jak smeh mogu dovesti do opstrukcije jer se ne diše pravilno.
A sa druge strane, i atopijski problemi mogu dovesti do značajnih psihičkih problema kao što su anksioznost, depresija, povlačenje u sebe, uznemirenost, stid, otudjenost… što ceo problem čini još težim i rešenje daljim.
Veza je obostrana i veoma jaka. Pa se prilikom rešavanja problema to mora uzeti u obzir i raditi na svim uzrocima podjednako.
Kad je dete malo ne ume da prepozna simptome niti kaže da mu nije dobro sve dok ti simptomi ne dostignu nivo da roditelji primete da se dete guši. Tada nastaje panika jer to izgleda veoma zastrašujuće za roditelje koji gledaju da se dete guši a ne mogu da mu pomognu. Danas, kada postoje pumpice, u najvećem broju slučajeva uzimanjem jednog ili dva udaha situacija se stavlja pod kontrolu i brzo smiruje. U situacijama kada je u pitanju veoma jaka prehlada ili grip ili neka alergijska reakcija, pumpice prosto ne deluju i dete se mora pod hitno voditi kod lekara, urgentni centar ili zvati hitna pomoć. Ne znam zašto, ali meni su se takve situacije uglavnom dešavale noću, kada su sve emocije, pa i strah podignute na kub. U to vreme nisu postojale pumpice nego tablete ili sirup, kojima treba nekad i po dva sata da počnu da deluju. U tim situacijama, je strah i uznemirenost veoma izražena i kod deteta i kod roditelja što problem sa disanjem još pogoršava. Kada dete malo odraste već ume da prepozna prve znake napada i na vreme signalizira roditeljima da je vreme za lek. To značajno smanjuje stres i kod deteta i kod roditelja.
Nije lako detetu, koje ne može da trči i da se igra da drugom decom jer neka fizička aktivnost, posebno u jesenjem i prolećnom kišnom periodu, može dovesti do napada astme ili znojenjem pogoršati stanje kože ili ne može da ide na bazen jer taj hlor može dovesti do opstrukcije ili pogoršanja ekcema. Sve to ostavlja trag na tananoj duši deteta i pre ili kasnije se javi neki psihički problem izazvan tim ograničenjima.
Što se tiče atopijskog dermatitisa, svrab je nepodnošljiv i jedino, doduše kratkotrajno, olakšanje se javlja kad se krvnički počešem. Ako se ne počešem, imam utisak da ću poludeti. Tom prilikom se naprave rane koje se potom upale, inficiraju i problem i vizuelno postaje uočljiv. Ne zna se šta je gore, da li psihički problem koji se sigurno javi kada se detetu brani da se češe ili inficirane rane koje opet naprave i psihički problem jer su vizuelno uočljive i izazivaju podozrenje i komentare vršnjaka, što je posebno bolno u tinejdžerskom uzrastu.
Roditeljima je ovo takodje veoma velika trauma. Ne spavaju noćima kako bi nekako sprečili ili bar umanjili češanje i sve druge probleme koje ono izaziva. Gledaju dete koje se muči i dovijaju se da mu pomognu. Imaju milion pitanja… kako da mu olakšaju muke, kako da mu leče te rane od češanja, kako da učine da ga manje svrbi, kako da ga uteši ako ga drugari zadirkuju, šta mu savetovati kako da odreaguje na ruganje, ili čak odbacivanje od strane drugara, koji sport ili druge aktivnosti izabrati za dete, kako mu organizovati ishranu, čime ga kupati. Sve su to veoma bolna pitanja koja razdiru dušu
Kad ima dete atopičara, majka je i doktor i medicinska sestra (u kriznim situacijama) i farmaceut i psiholog i drugar… sve u svemu VELIKI JUNAK
Moja majka je svojevremeno izjavljivala da su joj najteži trenuci u životu (a bilo je dosta teških trenutaka u njenom životu) upravo trenuci kada mene modru i zadihanu drži u naručju i čekamo da stigne hitna pomoć.